Умор и опоравак су периодични процеси у сваком живом организму. Умор се може описати као стање које карактерише осећај умора у комбинацији са смањењем или нежељеним варијацијама у извођењу активности (Рохмерт 1973).
Не замарају се све функције људског организма услед употребе. Чак и када спавамо, на пример, дишемо и наше срце куца без паузе. Очигледно је да су основне функције дисања и срчане активности могуће током живота без умора и без пауза за опоравак.
С друге стране, након прилично дуготрајног тешког рада налазимо да долази до смањења капацитета — што називамо замор. Ово се не односи само на мишићну активност. Чулни органи или нервни центри такође постају уморни. Међутим, циљ сваке ћелије је да избалансира капацитет изгубљен својом активношћу, процес који називамо опоравак.
Стрес, напрезање, умор и опоравак
Концепти замора и опоравка на људском раду уско су повезани са ергономским концептима стреса и напрезања (Рохмерт 1984) (слика 1).
Слика 1. Стрес, напрезање и умор
Стрес је збир свих параметара рада у радном систему који утичу на људе на послу, а који се перципирају или осећају углавном преко рецепторског система или који постављају захтеве за ефекторски систем. Параметри стреса су резултат радног задатка (мишићни рад, немишићни рад — димензије и фактори оријентисани на задатак) и физичких, хемијских и друштвених услова под којима се рад мора обавити (бука, клима, осветљење, вибрације , сменски рад итд.—ситуационо оријентисане димензије и фактори).
Интензитет/тешкоћа, трајање и састав (тј. истовремена и сукцесивна расподела ових специфичних захтева) фактора стреса резултира комбинованим стресом, који сви егзогени ефекти радног система врше на особу која ради. Овај комбиновани стрес се може активно носити или пасивно подносити, посебно у зависности од понашања особе која ради. Активни случај ће подразумевати активности усмерене ка ефикасности радног система, док ће пасивни случај изазвати реакције (добровољне или невољне) које се углавном баве минимизирањем стреса. На однос стреса и активности одлучујуће утичу индивидуалне карактеристике и потребе запослене особе. Главни фактори утицаја су они који одређују учинак и који се односе на мотивацију и концентрацију и они који се односе на диспозицију, што се може назвати способностима и вештинама.
Стресови релевантни за понашање, који се манифестују у одређеним активностима, изазивају појединачно различите напоре. Напрезање се може указати на реакцију физиолошких или биохемијских индикатора (нпр. повећање броја откуцаја срца) или се може уочити. Дакле, напрезања су подложна „психо-физичком скалирању“, што процењује напрезање како га доживљава особа која ради. У бихевиористичком приступу, постојање соја се такође може извести из анализе активности. Интензитет којим индикатори напрезања (физиолошко-биохемијски, бихејвиористички или психофизички) реагују зависи од интензитета, трајања и комбинације фактора стреса, као и од индивидуалних карактеристика, способности, вештина и потреба запослене особе.
Упркос сталним стресовима, индикатори изведени из области активности, перформанси и напрезања могу да варирају током времена (временски ефекат). Такве временске варијације треба тумачити као процесе адаптације од стране органских система. Позитивни ефекти изазивају смањење напрезања/побољшање активности или учинка (нпр. кроз тренинг). У негативном случају, међутим, они ће довести до повећаног напрезања/смањене активности или перформанси (нпр. умор, монотонија).
Позитивни ефекти могу се јавити ако се расположиве способности и вештине унапреде у самом радном процесу, на пример, када се мало прекорачи праг стимулације тренинга. Негативни ефекти ће се вероватно појавити ако се у току радног процеса прекораче такозване границе издржљивости (Рохмерт 1984). Овај замор доводи до смањења физиолошких и психолошких функција, што се може надокнадити опоравком.
Да би се вратили првобитни додаци за одмор или барем периоди са мање стреса су неопходни (Луцзак 1993).
Када се процес адаптације пређе преко дефинисаних прагова, коришћени органски систем може бити оштећен тако да проузрокује делимични или потпуни недостатак његових функција. До неповратног смањења функција може доћи када је стрес превисок (акутно оштећење) или када је опоравак немогућ дуже време (хронична оштећења). Типичан пример таквог оштећења је губитак слуха изазван буком.
Модели умора
Умор може бити вишестран, у зависности од облика и комбинације напрезања, а општа дефиниција тога још увек није могућа. Биолошки процеси умора генерално нису мерљиви на директан начин, тако да су дефиниције углавном оријентисане на симптоме умора. Ови симптоми умора могу се поделити, на пример, у следеће три категорије.
- Физиолошки симптоми: умор се тумачи као смањење функција органа или целог организма. То резултира физиолошким реакцијама, на пример, повећањем фреквенције откуцаја срца или електричном активношћу мишића (Лауриг 1970).
- Симптоми понашања: умор се тумачи углавном као смањење параметара перформанси. Примери су све веће грешке при решавању одређених задатака или све већа варијабилност перформанси.
- Психо-физички симптоми: умор се тумачи као повећање осећаја напора и погоршање осећаја у зависности од интензитета, трајања и састава фактора стреса.
У процесу умора сва три ова симптома могу играти улогу, али се могу појавити у различитим временима.
Прво се могу јавити физиолошке реакције у органским системима, посебно онима који су укључени у рад. Касније, осећај напора може бити погођен. Промене у учинку се углавном манифестују у смањењу редовности рада или у повећању количине грешака, мада на средњу вредност учинка још увек не утиче. Напротив, уз одговарајућу мотивацију, особа која ради може чак покушати да одржи учинак снагом воље. Следећи корак може бити јасно смањење перформанси које се завршава сломом перформанси. Физиолошки симптоми могу довести до слома организма укључујући промене структуре личности и до исцрпљености. Процес замора је објашњен у теорији узастопне дестабилизације (Луцзак 1983).
Главни тренд замора и опоравка приказан је на слици 2.
Слика 2. Главни тренд замора и опоравка
Прогноза умора и опоравка
У области ергономије постоји посебан интерес за предвиђање замора у зависности од интензитета, трајања и састава фактора стреса и одређивање потребног времена опоравка. Табела 1 приказује те различите нивое активности и периоде разматрања и могуће разлоге замора и различите могућности опоравка.
Табела 1. Умор и опоравак у зависности од нивоа активности
Ниво активности |
раздобље |
Умор од |
Опоравак до |
Радни живот |
Деценија |
Пренапрезање за |
пензија |
Фазе радног живота |
Godina |
Пренапрезање за |
Празници |
Секуенцес оф |
Месеци/недеље |
Неповољан помак |
Викенд, слободан |
Једна радна смена |
Једног дана |
Стрес изнад |
Слободно време, одмор |
Задаци |
Радно време |
Стрес изнад |
Период одмора |
Део задатка |
записник |
Стрес изнад |
Промена стреса |
У ергономској анализи стреса и умора за одређивање потребног времена опоравка, с обзиром на период од једног радног дана је најважнији. Методе таквих анализа почињу одређивањем различитих фактора стреса као функције времена (Лауриг 1992) (слика 3).
Слика 3. Напон у функцији времена
Фактори стреса се одређују из специфичног садржаја рада и из услова рада. Садржај рада може бити производња силе (нпр. при руковању теретом), координација моторичких и сензорних функција (нпр. при склапању или руковању дизалицом), претварање информација у реакцију (нпр. при управљању), трансформације са улаза за излаз информација (нпр. приликом програмирања, превођења) и производњу информација (нпр. приликом пројектовања, решавања проблема). Услови рада укључују физичке (нпр. бука, вибрације, топлота), хемијске (хемијски агенси) и социјалне (нпр. колеге, рад у сменама) аспекте.
У најлакшем случају постојаће један важан фактор стреса, док се остали могу занемарити. У тим случајевима, посебно када су фактори стреса последица мишићног рада, често је могуће израчунати потребне додатке за одмор, јер су основни појмови познати.
На пример, довољан одмор у статичком раду мишића зависи од силе и трајања мишићне контракције као у експоненцијалној функцији повезаној множењем према формули:
са
РА = Накнада за одмор у процентима t
t = трајање контракције (радни период) у минутима
T = максимално могуће трајање контракције у минутима
f = сила потребна за статичку силу и
F = максимална сила.
Веза између силе, времена задржавања и додатка за одмор је приказана на слици 4.
Слика 4. Процентуални додатак за одмор за различите комбинације сила задржавања и времена
Слични закони постоје за тежак динамички мишићни рад (Рохмерт 1962), активни лаки мишићни рад (Лауриг 1974) или различит индустријски мишићни рад (Сцхмидтке 1971). Ређе ћете наћи упоредиве законе за нефизички рад, на пример, за рачунарство (Сцхмидтке 1965). Лауриг (1981) и Луцзак (1982) дају преглед постојећих метода за одређивање додатака за одмор за углавном изоловани мишићни и немишићни рад.
Тежа је ситуација када постоји комбинација различитих фактора стреса, као што је приказано на слици 5, који истовремено утичу на особу која ради (Лауриг 1992).
Слика 5. Комбинација два фактора стреса
Комбинација два фактора стреса, на пример, може довести до различитих реакција на напрезање у зависности од закона комбинације. Комбиновани ефекат различитих фактора стреса може бити индиферентан, компензаторни или кумулативан.
У случају индиферентних закона комбиновања, различити фактори стреса утичу на различите подсистеме организма. Сваки од ових подсистема може компензовати напрезање, а да се напрезање не доводи у заједнички подсистем. Свеукупно напрезање зависи од највећег фактора напрезања, тако да закони суперпозиције нису потребни.
Компензацијски ефекат се даје када комбинација различитих фактора стреса доводи до нижег напрезања него сваки фактор стреса сам. Комбинација мишићног рада и ниских температура може смањити укупни напор, јер ниске температуре омогућавају телу да губи топлоту коју производи мишићни рад.
Кумулативни ефекат настаје ако се суперпонира више фактора стреса, односно морају проћи кроз једно физиолошко „уско грло“. Пример је комбинација мишићног рада и топлотног стреса. Оба фактора стреса утичу на циркулаторни систем као заједничко уско грло са резултујућим кумулативним напрезањем.
Могући комбиновани ефекти између мишићног рада и физичких услова описани су у Брудеру (1993) (видети табелу 2).
Табела 2. Правила комбинованог дејства два фактора стреса на деформацију
Хладан |
вибрација |
расвета |
Бука |
|
Тежак динамичан рад |
- |
+ |
0 |
0 |
Активан рад лаких мишића |
+ |
+ |
0 |
0 |
Статички рад мишића |
+ |
+ |
0 |
0 |
0 индиферентан ефекат; + кумулативни ефекат; – компензациони ефекат.
Извор: Преузето из Брудер 1993.
У случају комбинације више од два фактора стреса, што је уобичајена ситуација у пракси, доступна су само ограничена научна сазнања. Исто важи и за сукцесивну комбинацију фактора стреса (тј. ефекат напрезања различитих фактора стреса који сукцесивно утичу на радника). За такве случајеве, у пракси, потребно време опоравка се одређује мерењем физиолошких или психолошких параметара и њиховим коришћењем као интегришућим вредностима.