Новинарство је једна од романтичних професија, али је и једна од најопаснијих. Између 1990. и 1997. године убијено је више од 500 новинара и медијских радника, многе жртве гангстера, паравојних група и терориста. Сваке године стотине новинара и писаца буду повређене, физички и психички, ужасима рата и друштвених сукоба. Види слику 1.
Слика 1. Алжир, Алжир, 11. фебруар 1996.: Девастиране канцеларије Ле Соира, једне од три новине погођене терористичком аутобомбом.
Ле Соир
Тенденција да се покуша манипулисати или контролисати информације постаје све очигледнија како се брзина и опсег комуникације повећавају. Данас се информације убрзавају широм света за неколико секунди захваљујући сателитској технологији. Вести и информације се могу преносити у домове људи како се то дешава.
Сходно томе, новинари и њихови видљиви помагачи – камера и техничко особље, на пример – представљају претњу за сваку групу, службену или другу, која жели да избегне увид јавности. То доводи до конкретних и циљаних напада на новинаре и медијске организације.
Проблем “цензуре путем насиља” је погоршан природом комерцијалне конкуренције у медијској индустрији и нерегулисаним обрасцима запошљавања. Медијске мреже се жестоко такмиче за удео на тржишту, а то доводи до већег притиска на новинаре да дају још драматичније и сензационалистичкије слике и репортаже. Многи медијски људи преузимају веће ризике него раније.
Ситуација се погоршава јер неколико медијских организација пружа обуку за своје особље о томе како се носити са ситуацијама насиља и сукоба. Таква обука је неопходна. Медијско особље треба да буде у стању да донесе кохерентне и разумне „процене ризика“ о ситуацијама извештавања које се брзо развијају. Потребно им је основно знање прве помоћи и савети ветерана медија о томе како да извештавају са опасних места.
Најрањивија група медијских радника — слободни новинари и повремено особље — су они који ће најмање добити обуку чак и тамо где је доступна. Запошљава се више слободних радника него икада раније и многи од њих су ангажовани из региона у којима се пријављена акција одвија. Понекад се ангажују без икаквог животног или здравственог осигурања. Ако буду повређени, немају право на одштету.
Пошто често раде у веома непредвидивим околностима, неки новинари ће увек бити у опасности. Често ће бити немогуће избећи повреде, чак и смрт. Али много више се може учинити да се нивои ризика сведу на минимум. На пример, у Алжиру, где је између јуна 60. и марта 1994. убијено око 1996 новинара, синдикати новинара, послодавци и власти удружили су своје напоре да смање ризике на минимум.
Много више треба да ураде медијске организације и представници медијских радника и новинара како би се обезбедила заштита медијског особља. Посебно постоји потреба за:
- Адекватна припрема новинара и медија пре одласка на задатак. Медијске организације треба да пруже техничку помоћ и успоставе програме обуке посебно осмишљене да побољшају нивое личне безбедности и да изврше процену ризика у вези са специфичним задацима.
- Здравствено и животно осигурање за све који извештавају на терену, са утврђеним процедурама како би се осигурало да свако ко је вероватно изложен ризику, укључујући слободно особље или раднике, буде покривен.
Поред тога, медијске организације морају преокренути недавне трендове који подривају друштвене и професионалне услове у којима новинари раде. Требало би повећати улагања у професионалну обуку и новинарску етику како би се нагласила важност истраживачког новинарства за добро здравље демократског друштва.
Сами новинари имају кључну улогу. Сви новинари морају преузети одговорност да примењују највише стандарде личне безбедности и минимизирају ризике за себе и своје колеге. Новинари треба да одржавају највише професионалне стандарде и понашање и не би требало да компромитују етику новинарства у било ком аспекту прикупљања, производње или ширења вести и информација.
Али нису само професионалци ти који треба да предузму практичне кораке за решавање овог проблема. Владе, које имају одговорност да штите животе и сигурност грађана, морају осигурати да се новинарима и медијским организацијама пружи максимална сигурност и заштита од насиља.
Влада и јавни органи не смеју да гледају на новинаре као на део апарата државне безбедности и не смеју да захтевају информације или материјале од медијских организација како би помогли у истрагама које су у надлежности званичних агенција.
Једна од забрињавајућих карактеристика новинарства одувек је била то што су владе спремне да користе заклон новинарске активности како би извршиле надзор и шпијунажу. То је пракса која све путујуће новинаре излаже сумњи и застрашивању.
Кључно је смањити ризик. Не постоје апсолутне гаранције безбедности, али владе, новинари и медијске организације треба да избегавају стварање услова који олакшавају вршење насиља над медијима. Полазна тачка би било признање да ниједна прича, ма колико драматична, није вредна живота.