Стрес, физичко и/или психичко одступање од стабилне равнотеже особе, може бити резултат великог броја стресора, оних стимуланса који производе стрес. За добар општи преглед стреса и најчешћих стресора на послу препоручује се Левијева дискусија у овом поглављу о теоријама стреса на послу.
У решавању питања да ли стрес на послу може и утиче на епидемиологију рака, суочавамо се са ограничењима: претраживањем литературе пронашло је само једну студију о стварном стресу на послу и раку код возача градских аутобуса (Мицхаелс и Золотх 1991) (а постоје само неколико студија у којима се то питање разматра уопштеније). Не можемо прихватити налазе те студије, јер аутори нису узели у обзир ни ефекте издувних гасова велике густине, ни пушење. Даље, не можемо пренети налазе са других болести на рак јер су механизми болести толико различити.
Ипак, могуће је описати оно што се зна о везама између општијих животних стресора и рака, а даље би се те налазе могли разумно применити на ситуацију на послу. Разликујемо односе стреса са два исхода: инциденца рака и прогноза рака. Термин учесталост очигледно значи појаву рака. Међутим, инциденца се утврђује или клиничком дијагнозом лекара или на обдукцији. Пошто је раст тумора спор – од малигне мутације једне ћелије до откривања туморске масе може проћи 1 до 20 година – студије инциденције укључују и почетак и раст. На друго питање, да ли стрес може утицати на прогнозу, може се одговорити само у студијама пацијената са раком након дијагнозе.
Разликујемо кохортне студије од студија контроле случаја. Ова дискусија се фокусира на кохортне студије, где се фактор од интереса, у овом случају стрес, мери на кохорти здравих особа, а учесталост рака или морталитет се утврђује након неколико година. Из неколико разлога, мали нагласак се придаје студијама случај-контрола, онима које упоређују извештаје о стресу, било тренутне или пре дијагнозе, код пацијената са раком (случајеви) и особа без рака (контроле). Прво, никада се не може бити сигуран да је контролна група добро усклађена са групом случајева у погледу других фактора који могу утицати на поређење. Друго, рак може и производи физичке, психолошке и промене у ставовима, углавном негативне, које могу довести до пристрасних закључака. Треће, познато је да ове промене резултирају повећањем броја пријава стресних догађаја (или њихове тежине) у поређењу са извештајима контрола, што доводи до пристрасних закључака да су пацијенти доживели више или теже стресне догађаје него контролне групе. (Ватсон и Пеннебакер 1989).
Стрес и учесталост рака
Већина студија о стресу и учесталости рака биле су врсте „контрола случаја“ и налазимо дивљу мешавину резултата. Пошто, у различитом степену, ове студије нису успеле да контролишу загађујуће факторе, не знамо коме да верујемо, и они се овде игноришу. Међу кохортним студијама, број студија које показују да особе под већим стресом нису искусиле више рака од оних под мањим стресом, знатно је премашио број који показује обрнуто (Фок 1995). Дати су резултати за неколико група под стресом.
- Ожалошћени супружници. У финској студији која је обухватила 95,647 удовица, њихова стопа смртности од рака разликовала се за само 3% од стопе неудовске популације еквивалентне старости у периоду од пет година. Студија узрока смрти током 12 година након ожалошћења код 4,032 удовице у држави Мериленд показала је да нема више смртних случајева од рака међу удовицама него међу онима који су још увек у браку – у ствари, било је нешто мање смртних случајева него у браку. У Енглеској и Велсу, Канцеларија за пописе и истраживања становништва показала је мало доказа о повећању инциденције рака након смрти супружника, и само благо, незнатно повећање смртности од рака.
- депресивно расположење. Једна студија је показала, али четири студије нису, вишак морталитета од рака у годинама након мерења депресивног расположења (Фок 1989). Ово се мора разликовати од депресије која се може хоспитализовати, на којој нису рађене добро контролисане велике кохортне студије и која јасно укључује патолошку депресију, која није применљива на здраву радну популацију. Чак и међу овом групом пацијената са клиничком депресијом, међутим, најадекватније анализиране мање студије не показују вишак рака.
- Група од 2,020 мушкараца, старости од 35 до 55 година, који раде у фабрици електричних производа у Чикагу, праћена је 17 година након тестирања. Они чији је највиши резултат на различитим скалама личности пријављен на скали депресивног расположења, показали су стопу смртности од рака 2.3 пута већу од мушкараца чији се највиши резултат није односио на депресивно расположење. Колега истраживача пратио је преживелу кохорту још три године; стопа смртности од рака у целој групи са високим депресивним расположењем пала је на 1.3 пута више од контролне групе. Друга студија са 6,801 одраслом особом у округу Аламеда у Калифорнији није показала прекомерну смртност од рака међу онима са депресивним расположењем када су их пратили 17 година. У трећој студији од 2,501 особе са депресивним расположењем у округу Вашингтон, Мериленд, непушачи нису показали прекомерну смртност од рака током 13 година у поређењу са контролом непушача, али је постојао вишак морталитета међу пушачима. Касније се показало да су резултати за пушаче погрешни, а грешка је настала због фактора контаминације који су истраживачи превидели. Четврта студија, од 8,932 жене у медицинском центру Каисер-Перманенте у Валнут Црееку у Калифорнији, није показала вишак смртних случајева због рака дојке током 11 до 14 година међу женама са депресивним расположењем у време мерења. Пета студија, спроведена на рандомизованом националном узорку од 2,586 људи у Националној анкети о здрављу и исхрани у Сједињеним Државама, показала је да нема вишка смртности од рака међу онима који показују депресивно расположење када се мери на било којој од две независне скале расположења. Комбиновани налази студија на 22,351 лицу састављених од различитих група имају велику тежину у односу на супротне налазе једне студије на 2,020 особа.
- Други стресори. Студија на 4,581 хавајског мушкарца јапанског порекла није открила већу инциденцију рака у периоду од 10 година међу онима који су пријавили висок ниво стресних животних догађаја на почетку студије од оних који су пријавили ниже нивое. Студија је спроведена на 9,160 војника америчке војске који су били ратни заробљеници на пацифичком и европском позоришту у Другом светском рату иу Кореји током корејског сукоба. Стопа смртности од карцинома од 1946. до 1975. била је мања или се није разликовала од оне нађене међу војницима који су одговарали борбеној зони и борбеним активностима који нису били ратни заробљеници. У студији од 9,813 припадника америчке војске одвојених од војске током 1944. године због „психонеурозе“, прима фацие стања хроничног стреса, њихова стопа смртности од рака у периоду од 1946. до 1969. упоређена је са стопом упарене групе која није тако дијагностикована. . Стопа психонеуротика није била већа од оне код одговарајућих контрола, и била је, у ствари, нешто нижа, иако не значајно.
- Снижени нивои стреса. Постоје докази у неким студијама, али не у другим, да су виши нивои социјалне подршке и друштвених веза повезани са мањим ризиком од рака у будућности. Постоји толико мало студија о овој теми, а уочене разлике су толико неубедљиве да највише што разборит рецензент може да уради јесте да сугерише могућност праве везе. Потребни су нам чвршћи докази од оних које нуде контрадикторне студије које су већ спроведене.
Прогноза стреса и рака
Ова тема је мање интересантна јер тако мали број људи радног узраста оболи од рака. Ипак, треба напоменути да, док су разлике у преживљавању пронађене у неким студијама у вези са пријављеним стресом пре дијагнозе, друге студије нису показале никакве разлике. При процењивању ових налаза треба се присетити и паралелних који показују да не само пацијенти са раком, већ и они са другим болестима, у значајној мери пријављују више прошлих стресних догађаја него људи који су били здрави због психолошких промена које изазива сама болест и , даље, сазнањем да неко има болест. Што се тиче прогнозе, неколико студија је показало повећано преживљавање међу онима са добром социјалном подршком у односу на оне са мањом социјалном подршком. Можда већа друштвена подршка производи мање стреса, и обрнуто. Што се тиче инциденције и прогнозе, међутим, постојеће студије су у најбољем случају само сугестивне (Фок 1995).
Студије животиња
Можда би било поучно видети какве је последице стрес имао у експериментима са животињама. Резултати међу добро спроведеним студијама су много јаснији, али не и одлучујући. Утврђено је да животиње под стресом са вирусним туморима показују бржи раст тумора и умиру раније од животиња без стреса. Али обрнуто је за невирусне туморе, односно оне произведене у лабораторији хемијским канцерогенима. За ове, животиње под стресом имају мање тумора и дуже преживљавање након почетка рака него животиње без стреса (Јустице 1985). У индустријским земљама, међутим, само 3 до 4% људских малигнитета је вирусно. Све остало је последица хемијских или физичких стимуланса – пушења, рендгенских зрака, индустријских хемикалија, нуклеарног зрачења (нпр. оно због радона), прекомерне сунчеве светлости и тако даље. Дакле, ако би неко екстраполирао налазе за животиње, закључио би да је стрес користан и за појаву рака и за преживљавање. Из више разлога не би требало изводити такав закључак (Јустице 1985; Фок 1981). Резултати са животињама могу се користити за генерисање хипотеза које се односе на податке који описују људе, али не могу бити основа за закључке о њима.
Zakljucak
Имајући у виду разноврсност стресора који су испитани у литератури – дугорочни, краткорочни, тежи, мање озбиљни, многих типова – и превагу резултата који сугеришу мали или никакав утицај на каснију инциденцију рака, то је разумно сугерисати да се исти резултати примењују у радној ситуацији. Што се тиче прогнозе рака, урађено је премало студија да би се донели било какви закључци, чак и привремени, о стресорима. Међутим, могуће је да снажна социјална подршка може мало смањити инциденцију, а можда и повећати преживљавање.